Истичући у први план значај и допринос коју је Свети Сава имао и има у српској историји, просвети и духовности, организатори Светосавске академије осмислили су драмски приказ под називом "Путовање Светог Саве", којим је представљен животни пут утемељивача српске цркве и првог учитеља.
"Улога домаћина Савинданске академије подстакла нас је да искористимо дату нам част и прикажемо активности ученика и наставника сва четири подручја рада, машинство, саобраћај, технологија и хемија. Сваки гост је дарован са два свитка и свећом, радовима ученика наше школе.
Академија 'Путовања Светог Саве' увеличана је беседом Павла Орбовића и наступом Градског хора Културног центра Бачки певачи. Драмски приказ дело је драмске, рецитаторске, ликовне, информатичке и музичке секције. Радећи на припремама и реализацији уживали смо осветљавајући заједнички рад ученика и свих запослених у нашој образовној установи", саопштено је из Средње стручне школе "4. јули".
Прилику да изговори свечану беседу о Светом Сави ове године имао је Павле Б. Орбовић, професор историје.
"Присећајући се речи животописца Светога Саве, Теодосија Хиландарца, које гласе: Саву да похвалим, знања, Боже даруј ми!, данас мени недостојном, указано је велико поверење да прихватим одговорност и покушам да проговорим о животу и делу нашег великана.
Пута који води у Живот, наставник и првопрестолник и учитељ био си. Прва је реченица тропара Светом Сави. У овим речима сажет је целокупан овоземаљски, али и небески пут светитеља, који до данас непрекидно траје. Док је земљом ходио, његови путеви водили су ка небесима, а данас са небеских друмова шаље нам путоказе. Ти путокази упућују нас да се удостојимо његових стопа и трагова, и станемо пред Господа у Царству небеском. На рођењу принц, а осам векова касније неугасиви Христов светионик. Његов ореол је светлост свих српских праведника и мученика, сунце над Србијом и Србима, пламен свеће пред Богом живим. Његово крхко тело било је највећи штит Србије пред најездом туђинаца. Његова реч је до данас остала нераскидива нит што повезује небеса са земљом. Помен Савиног имена најкраћа је молитва у нашим немоћима. Савино житије је највећа поука. Савиндан - највећи празник за Србина. Химна Светом Сави - песма над песмама, а Светосавље - једини пут.
Данас, у тешким временима за наш род, на Савиндан, када га се молитвено сећамо, ако Светог Саву не ставимо испред свега, нећемо се с места померити. Он је данас путоказ свима нама и искуствени познавалац начина како да се носимо са невољама. Много веће и теже препреке он је савладавао, већа искушења износио, а свом народу, изгарајући, зидао државу као храм, док је у држави градио храмове за спасење. Градећи државу са оцем Немањом и браћом Стефаном и Вуканом, молећи Бога градио је и душу народа, а душу је вером испуњавао.
Прво путовање на које је пошао била је Света Гора атонска.То је био пут на коме је исповедио веру и пут на коме је све границе разградио. Границе између царства небеског и царства земаљског. То је његова мисија, према Оцу небеском, да царство на небу буде и на земљи. Сава гради, а ми разграђујемо. Колебљиво са неверицом и полуверјем. За њим кренемо, па се успут изгубимо. Савин пут није само вијугава стаза; тај пут је гажење босом ногом по оштром камењу и трњу, тражење светлости у мраку. Тим путем он нас и даље води, јер другог пута и нема. Са сваког путовања доносио је дарове неба. Путујући у Свету земљу, газећи Христовим стопама, Србима је донео, Брзе помоћнице, иконе Богомајке Тројеручице и Млекопитатељнице као и штап Светога Саве Освећеног. Са путовања донео је највеће признање, а то је признање српске цркве међу православним црквама. У Србију је допутовао са митром, жезлом и Духом светим. Као први архијереј свог народа, постаће и први градитељ небоземаљских обитељи које је започео његов отац; Студенице, Жиче, Хиландара и многих других, мањих, али једнако важних светилишта. За њега је народ онога времена чуо и познавао га, као што га и ми данас познајемо. Овоземаљски пут окончао се на путу у Трнову. Созерцавањем у подвигу самоће и монашке испоснице, за њега је подвиг био победити све своје слабости, а циљ задобити Христову љубав. У свему је успео, па се трудио да то непроцењиво искуство пренесе. Српски народ очински је љубио свим својим бићем, јер за њега би земља без Христа била пустиња, а народ без Христа, као без душе. Савино постојање и деловање могло би се сагледати у једној мисли Светог Јована Златоустог: Нема ничег равног молитви, нема ничег јачег од вере.
Којег год посла да се латимо, морамо бити свесни да га је Свети Сава у Срба први започео. Постао је први архиепископ, државник, дипломата, књижевник, философ, законодавац, историчар, наставник, учитељ, пастир, уметник, појац, први велики путник, просветитељ, први светитељ, први мученик, Христов војник и миротворац. Као зачетник свих добара, током векова постао је непресушни извор и инспирација стваралаца. Његов лик и дело стали су у слова, речи, небројене књиге, фреске, иконе, сликарска платна, а најзначајније место је народно памћење. Иако су његове нетљене мошти нестале у врачарском пламену, његов лик постао је светлији у васколиком српству. До дана данашњег, Сава нас непрестано мотри са сводoвa небеских, зидова наших великих светиња и подсећа на очување свега онога што нам је у наслеђе оставио.
Просвећујући народ речју и љубављу, засадио је у сваком зрно вере, не веће него ли зрно горушичино, из кога су ницале молитве које су нас одржале. За живота свет, чинио је небројена чуда. Бог је кроз њега васкрсавао мртве, лечио болесне, подизао грешнике и обраћао их у праведнике. Највећа наука коју нам је оставио је Јеванђеље, а највеће заповести и врлине су пост, покајање и молитва. Та четири завета су и данас темељ просвете, науке, државности и идентитета. Идентитет српског народа градио је на теолошким и литургијским основама учећи нас да смо народ Божији и стадо Христово.
И свагда покајање љубити, исповедање својих грехова и плакање над њима и смирење, праведност, поучење, исправљање свога живота, мржњу на грех; неопијање, не блудничење, него, напротив, чист живот, какав је угодно гледати Божјим очима. Казује нам Свети Сава у беседи одржаној у Жичи на Сабору 1220. године.
Где год је ногом крочио, где год се одмарао, штапом закрстио, тај пут је посветио. На свим тим местима име Божије и име своје је оставио. Савина, Савина страна, Савина испосница, Савин кук, Савина вода, Савинац, Савин до. Народна прича казује нам да је Свети Сава народ научио како се прави прозор на кући, видевши како воловима без успеха уносе светлост у свој дом. Залудна је била воловска снага наспрам његове речи просвећења. Савин прозор је поглед у небо и тим прозором је осветлио народ вером православном и Духом светим. Никада до данас нисам ни помишљао да Свети Сава може бит део сваког од нас, па и мене недостојног. Рећи ћу вам неколико путева којима сам ходио радујући се сусрету са светитељем.
Молитвени труд и телесна жртва мојих предака, који су у херцеговачком кршу зидали породичну богомољу и посветили је Светом Сави, прокрчени је пут на коме се сусрећемо са нашим патроном и заступником пред Богомајком и Господом.
На вијугавим стазама Саву смо распињали као Христа, одгањали га и одрицали га се, гурајући га у заборав. Четири и по деценије о Светом Сави се ћутало или само у тиховању једва помињало. Био је исељен из учионица и свих важних институција. Тај трнов венац који смо му плели није нас раздвојио.Са великим трпљењем, стрпљењем и љубављу, Сава је на нас молитвено мотрио. Када смо му поново отворили сва врата и дозивали га молитвом и патњом, пут Светога Саве била су наша срца и наше запустеле душе. У срца наша враћао је љубав Христову, а у душе веру у Христа. У то време био сам ђак средње школе и не могу да заборавим тренутак када је наша разредна у дневник, као наставну јединицу часа одељенског старешине, уписала Живот и дело Светог Саве и када је онима који нису умели, а било их је доста, савијала прсте и показивала им како се крсти. Баш онако како је то Свети Сава радио у народу. Тог Савиндана велика поворка ђака и наставника упутила се ка Храму Ваведења Пресвете Богородице, у суседству школе, на Свету Литургију.
Не дуго након повратака Светог Саве, када сам у тој истој школи радио као православни катихета, на часу сам о Савину дану дао задатак да деца нацртају Светитеља. Свако је на столу имао иконицу или фотографију на основу које је цртао. Само један ђак држао је икону Христа. Пришао сам и учтиво му рекао му да је то Христос, а не Свети Сава. Одговор који је уследио надмашио ме је као професора и ставио ме у дубоко размишљање. Дечак је био у потпуности у праву. Свети Сава исто изгледа као Христ. И данас ми суштина тих речи одзвања, јер како рече један мудри православни теолог, ако нам Свети Сава заклања Христа онда нам није ни потребан. Управо у томе је срж, јер сваки светитељ кога је Господ прославио ту је да осветли пут ка њему. Господ нам каже у Јеванђељу: Ја сам пут, истина и живот.
О Светом Сави Свети Владика Николај је забележио: Као благодатни брат Христа, Сава је прилазио свима крштеним народима као браћи Христовој, а не као странац странцима. Народи су то осећали и зато су Саву са љубављу примали, с поштовањем слушали и с тугом испраћали. Због тога је свет заволео и њега и његов народ због њега.
Познавајући нас добро, све наше врлине и слабости, наша кретања и скретања са правоверног пута, као добар духовник поручио нам је: На свим својим путевима знајте да прави буду путеви ваши и ноге се ваше неће спотицати. Пролазећи кроз бројна искушења као народ, а прослављајући овог великог угодника божијег као и у све дане живота наших, остаје нам да му се обраћамо речима молитве. Свети оче Саво моли Христа Бога да нам дарује велику милост", беседио је Павле Б. Орбовић.
{gallery}2020/ss{/gallery}
Извор: vrbas.net
